Mrzim rastanke. Svaki u sebi nosi tugu.
Ljudi, često, idu da bi bili srećniji...ali na rastanku, ne. Ne oni koji vole
ljude od kojih se rastaju, radi nekih većih užitaka... Boljeg života, većih
gradova, fakulteta...
Boli, sama pomisao da neki ljudi jednostavno neće biti tu, da ih zagrliš kad ti
je teško, da ih stegneš jako i nikad ne puštaš. Neće biti tu ni kad padneš prvi
ispit, ni kad doživiš neko novo razočarenje, novu ljubav...
Biće negdje daleko, u sjeni prošlih vremena.
Sve mi se čini da život često nema smisla, al'
utjehu pronalazim u onome ''Ko zna zašto je to dobro.'' Uvjek sam mrzila
kad mi to neko kaže, to mi je zvučao kao stari otrcani štos, kad nemaš nekome
šta da kažeš, kad nemaš ideje za bolju utjehu. A eto, danas, sama sebe tješim,
upravo tako.
''Proći će'', ''Upoznaćeš nove ljude''... Ma ne, želim ove stare, one koje
poznajem kao samu sebe, možda tako neću
razmišljati kad upoznam nove, možda i bolje... Ali sad, sad mislim da nema
boljih od ovih.
Da, rastanci bole, zato najviše volim da odem, a da ne napravim taj
''rastanak''. Ali nekad rastanak otkrije mnogo toga... Na rastanku je sve
drugačije, većinom su tu pravi, iskreni izrazi lica, bar negdje iz dubine duše
vire(jer mnogi kriju svoje osjećaje, tj, glume, da vole, a ne vole, da su
srećni, a nisu), ali neke se stvari ne mogu sakriti...
Zato i volim taj tužni pogled u tvom oku, koji mi je rekao sve. Taj lažni
osmjeh mi ništa ne znači.
Znaš... OČI SU OGLEDALO DUŠE.
Odlazim, a volim te.
