Da..Često se pitam, dal' sam ikada prestala da te volim? Tvoj osmijeh, pogled, dodir...
Volim.
Ti si nešto što me ispunjava, čini me srećnom, nešto tako.. nikad niko nije mogao. Ne, kao ti.
Znam, kažu ''proći će te''. 
Neće!
Da je htjelo prošlo bi.
I ne znam. Ne znam šta sad da radim kada odlaziš.
Kad te neću gledati svaki dan. Neću te ''slušajno'' dodirnuti ramenom. Poljubiti.
A to je ono što trebam, više od svega.
Tražim utjehu u drugom...a koga zavaravam.. sebe? tebe?
Meni zapravo i nikad nije bilo jasno šta ti želiš, od mene, od nas?
Šta znači svaki tvoj pogled...osmijeh? Prelijepi osmijeh, kojem ne mogu da odolim.
Nestvaran je.
I kad nisi pri sebi; Pijan, trijezan, lud, napušen- VOLIM TE.
Nikome to nisam rekla. Ne mogu da kažem, da pokažem. Ljudi su zli, uništiće mi i to malo trenutaka koje provedem s tobom.
Uništiće ono zbog čega se radujem svakom novom danu.
Izdali su me ljudi kojima sam najviše vjerovala, pa sad nikome ništa ne vjerujem.
Pa čak ni sebi.
I da, slušam tvoju omiljenu pjesmu i odjednom je i meni omiljena.

Vrijeme liječi sve? Plašim se.. Nije tako.
Platonska ljubav? Kome to još treba? Nikome.
Ali ne mogu, trebam te. Moram tako da živim. U iluziji. U nekom maštanju o nečem što će se izgleda ostvariti samo u mojim snovima...a možda ni tamo.

Razočarana sam u ljubav, u ljude.. U život.
Ponavljam to iz dana u dan..Možda da počnem da se radujem, veselim, shvatim da to nije tako. 
Ali... To je realnost. Zašto da se zavaram?
Ne želim.
Pa poslije da shvatim da je sve to plod moje mašte. Ne. Bolje je ovako.
Zavoljećeš me, možda. 
Možda.
A šta imam ja od tog ''možda''.
Zašto ovo sebi radim? 
Imam samo lažnu nadu, koju si mi davao milioni puta... I onda kažem sebi ''E nećeš više.''
I to traje..nikoliko.
Drugima si običan. Meni? Nešto posebno, nestvarno.. Najljepše. Nešto što nikad neće biti moje.

Zašto me ovo drži tolike godine. Ne, ne želiš da znaš koliko ih je. Vjeruj mi.
Kako da izdržim, ovo, tvoj odlazak?
Još postoji onaj djelić mene, koji se nada, vjeruje, da nećeš otići.
Ubijaš me.
Svakim svojim pogledom, pokretom, dodirom, osmijehom... U isto vrijeme me miluješ i ubijaš.
Lomiš mi srce, a dio je tebe. Samo ti to ne želiš da shvatiš. Ti ne želiš da nam bude bolje! Ti nas sprječavaš da uživamo u sopstvenoj sreći, koju bi stvorili MI, kao jedno!